Ko je upalio mrak jutros kada je palo veče?

Od 6h ujutru snooze opcija mučno pokušava da me izbavi iz crastva snova. 
Deadline ustajanje iz toplog kreveta je 7h, ali sa produžecima, penalima, faulovima i žutim kartonima, konačan obračun s mobilnim završava se oko pola 8, ako ne računam blejanje u plafon i razmatranje smisla života u polumraku spavaće sobe.

Buđenje boli, a adaptaciju očito nikada neću proći. Kafu sam skuvala sinoć jer jutro mi oduzima motoričke sposbnosti. Ispijam je u stadijumu hipnoze jer ne ovladavam stavkom realnosti, bar ne još neko vreme...

Ni po danu nisam u stanju da pronađem sopstveni automobil na parkingu, pa sam jedno jutro čak pokušavala uporno da otključam tuđi, čak mi je i neki lik prišao u pomoć, a onda sam shvatila da su felne malo drugačije, pa i registraski broj... lagano sam se udaljila kada sam utvrdila da je i brava prilično drugačija.
Lomim se s kišobranom dok pada ona hoću-neću kišica što ume da poradi na ženskoj frizuri tek da sjebe svu ženstvenost s mene.

Vozim i slušam TDI radio, a kako kasnim, emisija Dobrojutarnjeg programa je na izdisaju i hvatam odjavnu špicu kojom propuštam priliku izmamljenog osmeha zahvaljujući Enesu i Oliviji.

Simptomatični fenomen saobraćajnog kolapsa, čim se asvalt iole ovlaži, vazda mi je zadavao izazov potrage za odgovorom koji naginje teorijama zavere. 
Predizborni radovi na Brankovom mostu i dalje su u toku sa svega 2 i po radnika i po principu - što je brzo, to je kuso.

Dopisujem se sa nekim ko je hiljadama kilometara južno od Srbije, zemlje mraka i loše politike. A meni pored njegovog zagrljaja i razvlačenja po krevetu nedostaje još samo malo sunca.

U centru grada, ništa novo, hipsteri, biznismeni, kerovođe, školarci, stapamo se u gomili, zaobilazimo se. Dolazim na posao uz standardno svaljivanje krivice na Srbiju, Sinišu Malog, vremenske uslove i nizak krvni pritisak, manajk gvožđa...
Dobrodošli u Beograd, a vi kako te?

Psihoanaliza Srbije i globalizam na mala, oštećena vrata

U ime vašarske psihologije, instant rešenja i profitera nad sjebanim dušama, a u svrhu bustovanja ega i prikrivanja očitog očaja, komercijalizovanja psihe, jedno veliko BRAVO svim lajfkoučerima!

Da budem precizna, kako ne bih uvredila novu profi sortu - kouč trenerima. 
Uhvatila sam se za "koučiste" kao relevantne i izvorne rešavače problema svih životnih oblasti prosečnog čoveka uguranog u ovu paklenu gomilu globalističkog fundamentalizma.

"Lajferi" su preteča kvazihipnotizera, prajmhilista i svih ostalih koji poseduju magijske moći da vas, u neviđeno kratkom roku, postave na pofesionalnu poziciju od pijačara do ministra odbrane, da postanete fam fatal i da se muškom rodu na samu vašu senku diže.

Samo ponavljajte mantru po principu Kirbi mrežnog sistema uz motivacioni elan:

"Ja sam lepa, pametna i zahvalna na svemu što imam", "Misli pozitivno" i ostale lagane proste rečenice bez negacija.

E, sad, što ti duša krvari jer te i mediji i politička garnitura ubeđuje, u suštini, da si jedna obična slina koja nije kadra da egzistira sa mesečnom akontacijom, progutaj s osmehom, kako te "optimističari" ne bi svrstali u nepodobne, jer njihova je reč jača.

Nepodobnost jeste neuklapanje u kliše, jer o zaglupljivanju čovečanstva i stvaranju potrošačke mase ispisane su i prepričane mnoge Ane Karenjine, pa da ne dodajem.

Svi nasmejani kao na reklami za Telenor. Ta kvazi-blaženost je stanje uma koje cenim kod teleta koje jedem, ali ne kod sebe i svojih planetarnih srodnika.

Ponavljanje pozitivnih fraza pred ogledalom ne rešava probleme potrage za poslom kojeg nema, niti na prečac može da vrati izgubljene kuće, celokupni kapital i životnu ušteđevinu za stare dane, ali kod slomljenih ličnosti pruža iluziju svetlosti tunela udruženu sa bildingom autosugestije.

Da je svima šara na jagodici prsta jednaka, kao i zenica oka, i da postoji i jedan identična ljudska kopija, možda bi u načelu ovaj eksperiment i funkcionisao, ali kako nebo nalaže naše evidentne razlike nepercipiranja istog događaja na isti način, ovo može da ima aluziju da, recimo, neki potomci Musolinija, Hitlera i Mengela zapravo baš na tome i rade.

A sad, pljunite 3 glave po satu, kako bi ste dali podršku kloniranju sopstvenog uma, ali se osvrnite i dobro izaberite ko bi ste želeli biti, a da to niste vi.

I još jedno, vi pozitivisti, optimisti, kada jednom prsnete, nazad vraćanja nema...

Podela čovečanstva na sposobne i nespsobne jasna je, namenski osmišljena i nemilosrdna otkakao je rukovosdstvo nad zemaljskom kuglom pod diktaturom infiltriranom u veru i nadu koje su svakom pojednicu na ovoj pomenutoj kugli ili ploči neophodne za opstanak.

Sa srećom, Frojdu je odavno odzvonilo...

Oprosti mi što ti praštam

Pošto mi je ovaj arhitekta odozgo napravio parodiju od života, istina, temeljenu na mojim željama, svatih da moram biti preciznija u obraćanju, matori je ozbiljan bukvalista.

Dakle, Boki, brate, ili ti je manjkao IQ-a za proteklih mojih 40 i kusur godina, ili si pošteno rešio da se smeješ.

Pre svega, da ti zahvalim na kiseoniku koji mi podari u teškim vremenima, te ostadoh živa uprkos kosidbi i seči knezova.

Hvala ti što me onomad ne spiči “tomahavk”, a i što nisam poreklom iz Sirije, pa da ne moram da prevalim dva soma kilometra da bih došla u Srbiju. Ja sam, bre, ovde rođena i nosim titulu “nebeskog naroda”.

Moram da izrazim zahvalnost i za sva iskustva kojima si me do puštene krvi, a ravno do koske, snabdeo, pa sad niko dugoročno ne mož’ da me prejebe da počivam u iluziji i blagostanju.

A lepo si se dosetio da mi regulišeš golu egzistenciju kad te zamolih, pa me zbilja ne ostavi nikada baš bez 50 kinti. Što jest’, jest’, ima se za ‘leba, plus aditivi - gratis.

E, da, dobro si izbalansirao da se od ovih GMO splačina, ipak, ne gojim udesivši mi nervni sistem na opasno eksplozivne frekvencije, a do ivice ludila (naglašavam ivice). Valja biti svestan dok se na živo radi lobotomija.

Jedno veliko hvala za sve poslate prijatelje, dušebrižnike, lajfkoučiste, specijalizante, savetodavce i sve one koji bi “to” mnogo bolje od mene...

Da ne zaboravim zahvalnicu za sve one leđne noževe što ih dobih od tebe i u saradnji sa onim tvojim pajtosom Amorom. Neizmerno ti hvala za sve nektare što si mi na srk dao, tek da im se uksusa setim. Zemlji sunca, mora i maslina, ali si me ipak vratio mom rodnom korenju. Tu sam valjda u svrsi komponovanja nove himne za otadžbinu moju, da je u srcu nosim. Jebem li ga, valjda ti znaš kojom sam greškom prirode zalutala na ove prostore gde ni buntovnik ne možeš biti k’o čovek?!

Hvala što sa dobranih 24cm spadoh na 5 (u erekciji), tek da ne zaboravim jevrejsku kletvu.

Sada da ti se izvinim za sve moje smrtne grehe koji me smrtnom i načiniše.

Izvini sto sam odabrala put brutalne iskrenosti da bi me nagradili epitetom bezbožnice, bogohulnice, prostakuše, drolexa...

Izvini što si me greškom bacio u zemlju patriota, a ja grešno posrnuh, pa se nekako osećam nesvrstano. Zapravo, niko me neće, ni moji, ni “tuđi”, iz ličnih, verskih, političkih, nacionalnih, srboljubivih, viznih i ostalih ubeđenja, pa nikome i ne pripadam.

Kako god da ti je ime, ko god ili šta god da si, da se razumemo, ne teraj me da turpijam ove očnjake spremna na fajt sa okolnostima u koje me bacaš. Daj neki time out, a da ne podrazumeva kvanititativni poremećaj svesti. Pusti me da predahnem od ovog prinudnog maratona koji nagoni da trčim za svojom dušom koju neka sila preti da isčupa.

Preciziraću, daj mira koji ne ovisi od valuta, novčanica, ni bitkoinsa.

Daj da se prirodna pojava eklipse ne komercijalizuje, da naučimo ponovo da volimo bez profita, da mi ne bude jedina životna misija da napustim Srbiju, da imam slobodu volje, misli i reči i da mi skloniš ovo trnje sa puta... i da primim platu.

Imam spisak vrlo koncizan, ali to moramo fejs tu fejs, ima tu i nekih intimnijih želja... Ispunjavam kriterijume budući da sam ljudsko biće od krvi i mesa i tek kojeg kubika sintetičkog filera da ispunim standarde mediokriteta.

Amin!

Otvoreno pismo osnivaču otvorenih pisama

Da ovo, prijatelju moj, pod patent registruješ ne bi li se koja boranija poput mene drznula da se aristokratskom, superiornijom terminologijom posluži.
A ja ću ti otvoreno, onako najotvorenije, reći da ne jedeš govna i da bi malo veći čovek bio da si svoj jezik pod celibat stavio.

Previše si se ti mrtvih nagazio da se dospe do pozicije šizofrenog paranoika što slobodu uživa i, da zlo veće bude, o slobodi medija odlučuje.

Da te podsetim

Dok se vi s tim vašim pismima izotvaraste (primećujem fali Carmina Burana u pozadini, dok spiker-poltron izdeklamuje PR tekst koji ni sam nisi uspeo da sročiš, ali ipak dostojan televizije čiji si ponosni vlasnik), da si 2000. godine uoči petooktobarske revolucije samovoljno dodelio sebi status suncokreta u svom Pinkomanskom carstvu i utemeljio moto "panem et circenses", neosporno ti je dobro išlo.
Raspisao si se Aristotele modernog kova, širokih shvatanja i još širih alternativa za egzistenciju sopstvenog dupeta...

Da te podsetim još malo

Sećaš li se, mirotvorče presveti, kako objedini čitav šljam i šund bivše nam i razjebane Juge i to na jedno mesto, mesto gde sam te čekala da dobijem jedan odgovor.
Sate sam provela u predvorju tvoje imperije čekajući odgovor na pitanje zašto sam otkaz dobila nakon 6 godina rada (za skromnu nadnicu), a momenta kada sam postala majka.
Čekala sam da se pojavi tvoje visočanstvo, da ne hvatam na dramaturgiju kako ti radiš, ali čekala dok mi je mleko curelo i to ono gorkog ukusa.
I nisam ja jedina kažnjena zbog teškog zločina što se usudih na majčinstvo, ali sam bila jedina tada koja je trebala odgovor, u vreme kada se na najgledanjoj nacionalnoj televiziji propagiralo pospešivanje nataliteta i rešavanje problema bele kuge koja hara Srbijom tvojom.

Zašto Željko?

Zašto smo svi zaposleni pri potpisivanju produžetka ugovora o radu istovremeno bili talački prisiljeni da potpišemo i blanko rešenja o otkazu?
Reći ću ti, gazdo, gorak ukus ostaje u ustima kada shvatiš da si kao roditelj nemoćan, nebitan. Mom si detetu, tek rođenom, podario majku punu očaja...

Do nedavno, akt o tvojim delima i tebi stajao je u zabačenoj arhivi, akt koji su novine tada bile voljne da objave, ali pod uslovom neimenovanja, a u ime medijske solidarnosti. Nisam pristala, naravno.

Ipak, nisu znali da se tvoja solidarnost poziva na bazu ličnih interesa tamo gde kumstva nemaju svetu konotaciju već čin profita.

I dok šibaš po šaku psihostabilizatora i antipsihotika, kao posledica Hajt afere, seksualnih uživanja sa društvenim nakazama i transvestitima... tvoj se rejting valjano uzdrmao, pa više ni baba Milojka sa Vrške Čuke koja veruje da su likovi turskih serija realni, ne pada na tvoje prosipanje moralnih ispada.

A ja te pitam sada...

Mirno li spavaš Mitroviću Željko, posle svega?

Suverenitet kroz prizmu duha i istine

Ispunili smo san svakog diktatora, čelnika svih zemalja, bez izuzetka.
Postali smo usrana, poslušna masa, oblikovana, najpre, edukativnim sistemom.

Od "obrade" dece je krenulo, jer decu je lako zavesti i imresionirati. Generacije unazad, otkako je zaživeo projekat - Novi svetski poredak, zahvatio je virus kontrole uma čitavog sveta.

Danas je očigledno da je američko stanovništvo prvo podleglo moždanoj torturi, a uobličivši američki san u ideal budućim generacijama, širio se sistematski globalni suicid preko Evrope ka Istoku, gde je tradicija, ipak, malo nailazila kao barikada za manipulaciju svevidećeg oka. No, bomba, provereno, reši otpor.

Gledam, od prosečnog ka višem IQ, svaki pojedinac svestan je obmane. Shvativši da je u funkciji koordinatnog sistema, čijia metoda podrazumeva preoblikovanje homo sapiensa u nemisleću ljušturu. Tako je čovek postao ljuta, besana, agresivana zver, ali bespomoćna da išta promeni.

Borba za opstanak je kopipejstovana iz životinjskog kadra Nacionalne geografije na front gole egzistencije ljudstva.

Život kakav danas živimo, veće je samouištenje od globalnog rata. Rat, jer smo u ratu, Hladnom ratu i sa ubojitim oružjem koje smo stvorili pod NJIHOVOM direktivom. Sebi smo ih na čela prislnoli, na korak do suicida, a našom dozvolom!

Da li nam je trebalo ovoliko da znamo? Sada kada je sve transparentno, kada smo potpisali kapitulaciju, saterani u ćošak putem medija, tehnologije, religije, sporta, hrane, vode, vazduha, anketa, testova, lekova, droge, televizije... rečena nam je istina jasno i to uz cinični osmeh.

Masoni nisu više tajno društvo, već društvo sa tajnama koje vodi depopulaciji i to nam je vrlo stavljeno do znanja.

Naši su umovi kodirani, praćeni i posmatrani, a da se tome ne možemo odupreti, jer svaka pobuna rizikuje da nam navuče belu košulju i boravak na neodređeno u tapaciranoj sobi, svrstavši nas u opasne po sebe i okolinu.

Tako u nemoći, fokus nam dozvoljava opseg komšijskog dvorišta, kolegijalnih spletki, lažne empatije, drkanja na Putina i Ruse i neprihvatanja istine da su sve to ista govna samo nešto drugačijeg sastava (boršč je nešto intenzivnije arome).

Vučić (naš predsedopremijer), Kolinda, Tači, Putin, Điping, Cipras, Merkel, Mej, le Pen, Tramp i negovi prethodnici (SVI)... su deo lanca piramidalne mreže, ali svevideće oko jedino je na vrhu, moćno i nesavladivo, kao Holivudski negativac koji se uvek pojavi i u drugom delu (trećem, četvrtom, petom...dokle god publike ima).

Mi, na dnu lestvice, podanici sistema, bićemo verni posmatrači naših jeftinih životića, poreski obveznici i rudarski radnici, naše ćemo zanatske sposobnosti prenositi s kolena...

Eksperiment uspeo!

Samo se jedno pitam: šta su nam to u koka-kolu sipali, da smo toliko mržnje pod kožu navukli? 

Pravda za sve - Arbeit macht frei!

Tu sam donesena iz porodilišta "Dragiše Mišović", tu sam odrastala. To je bio moj dom pre 40 godina kome je ulaz bio iz ulice Lole Ribara, junaka čije je ime zbrisano zaboravom današnje Svetogorske. 

Danas je moj prvobitni dom rekonstruisan u kafić sa ulazom iz Palmotićeve ulice.

Sedim u tom lokalu Pravda opremljen ornamentima, sklupturama, slikama inspirisanim komunizmom kao ideologijom i ispijam espreso koji ću uredno platiti kao i svaki lokalni gost  poreklom iz BiH ili Crne Gore. 

Da, ja sam gost u mom prvobitnom domu. I gle paradoksa, da neko prisvoji prostor i nadene mu ime koje asocira na revoluciju i bunt protiv egzistencione nejednakosti, protiv eksploatacije, korupcije, za pravdu, sinonim za neka prošla i lepa vremena. 

Na pultu prozora, odakle sam ja koa devojčica posmatrala svet, ne sluteći ni približno sličan horor scenario propasti globalne, a i lične, miruju leci Saše Jankovića. U ćošku šanka okačena je, pored zastave sa srpom i čekićem, aluzijom na radne akcije, slogu i slobodu, reklama Red Label - Mislimo na naše goste!

Da, ja sam gost. Moj se otac odrekao suvišnog materijalnog dobra još kada nas je opljuvani Josip Broz udobno smestio u komfor novobeogradskog zdanja.Da, moj se tata odrekao svoje imovine u korist sirotinje, a za profit današnjih opštinskih tajkuna i privatnika.

Ispiću svoju kafu, napustiti staru zgradu sa novim imenom ulice, (toliko od projekta bivšeg premijera koji je tom zaslugom dobio svoj bulevar, a za svega 2 godine staža i niti jednog poduhvata za dobrobit građana) a onda ću se sjediniti sa neokapitalizmom novog doba na koji sam primorana. 

A neka ponosni nosilac imena bulevara počiva na svojim započetim pregovorima prodavanja Srbije, koju su njegovi sledbenici uspešno sproveli. Nek' počivaju u miru i Broz i Lola Ribar i svi oni koji su, kako kažete, zadužili ovu našu, uranijumom obogaćenu, zemlju.

Ironija je što je komunizam brend i imadž ovih prostora. Brend koji postaje kao inspiracija, kao motiv, za mlađe generacije i mit, pa i legenda, da smo nekada bili solidarni, da smo imali koliko nam treba, ni manje, ni više i da smo bili srećni. Da su se deca slobodno igrala u parkovima i kada se upale ulične rasvete koje i nisu osvetljavale previše.

Sada nosite majice Če Gevare i Fidela Kastra, okačite petokrake i veličajte Titove slike, dok Republika Srbija zvanično ne preinači ime u Ujedinjeni Srpski Emirati. Započeto drugarstvo Dinkićevo ima ko da nasledi i dobro mu ide... 

Sada šaljite svoju decu u škole, strepeći da im školski narkodiler ne uvali koji gram dopa. Sada plaćajte besplatno zdravstvo i čekajte upute za specijaliste dok ne nastupi smrtna agonija. Radite za strane investitore i ljubite im stopala što su vas uopšte uposlili, da kod kuće ne dangubite gutajući antidepresive. Njihove nadnice vam neće priuštiti kafanski ručak sa prijateljima u Grmeču, ali ćete biti socijalizovani sa kolegama koji će vas gledati kroz nišan, jer svako je sada na svačijem mestu - čist takmičarski duh, razvijajte ga. Nemate prijatelje, to je privilegija (farsa) buržoazije. Sami ste i to je istina koja se teško guta.

I da, ložite se na marketinške konstruisane figure koje skrnave Titovo odelo, jer sve je samo jako na prodaju.
Ave Kurdi! Pravda je za sve, samo ne za sirotinju.
Brže, jače i što dublje da nam ga zavuku, cela ekipa od njih jedanaestoro da orgija sa nama.

Nije sloboda slobodu dati, sloboda je slobodu imati!

 

Case Closed: Dosije - srpski kapitalizam

Zahvaljujem roditeljima na mom postojanju, ikao se ja tu nisam ništa pitala. Ipak, uprkos svim pokušajima da me vaspitaju kao časnog građanina, ja sam podbacila. Učili su me kako se autoritetu treba povinovati, ali ja sam u kasnim godinama spoznala kvaziautoritet za koji mi manjka tolerancija.

Nisam pred sistemom povijala glavu, niti sam pršljenove učinila fleksibilnim. Nisam aminovala servirana govna za gutanje novopečene garniture rukovodioca i poslodavaca, niti sam pristajala prećutno da primam milostinju kojom mogu kupiti čitav stalak Orbit žvaka iz prosečno snabdevene trafike i po koji kondom da se ne zanesem u pospešivanju nataliteta.

Budite srećni, roditelji moji, što sa statusom crva kupusara koji se nije dokopao funkcije "hodača po mrtvima" i što mi DNK nije satkan od novčanica, imam makar slobodu govora, a da ne završim tesajući kamen na svetom Golom otoku, jer i njega su razjebali.

Hvala vladarima što me ubediše u moju nesposobnost plasirajući ISTINU da svi dobro žive, da niču nova radna mesta, da prosečna plata pokriva letovanja na Maldivima, zimovanja na Mont Everestu, škole golfa, kokaina za vikend, estetske intervencije za novouvedene standarde lepote, Lamborghini Sesto Elemento sa, vazda, punim rezervoarom i sićom od kusura za godišnju registraciju.

Ja sam srećna, imam privilegiju da opletem Žene u crnom, šizoidnu Milićku i ostalu bolumentu propagandista Evropske nam nedostižne unije, a da ne završim u bajbuku.

Budite i vi srećni što drugo nisam imala no da budem poslušna, ali ipak nepodobna, a lepo ste me ućutkivali... 

Ja sam privilegovana što se moderna verzija robije primenjuje na slobodi, u 4 zida sopstvenog doma, izolacijom i to bez nanogice, a lobotomijom TV programa kojima me ubeđuju kako živim sasvim pristojno uz agorafobiju što mi pruži zonu komfora.

Dragi moji tvorci, da li je do disordines personae specifici ili do izostanka katarakte sa očiju, odlučiće moj društveni status. Mudre su glave osmislile da se po ostvarenim materijalnim dobrima čovek vreduje i etiketira, ali i da se istovremeno pita, otkud tolika socijalna otuđenost - paradoks zamke kapitalizma.

Napravili ste mi kičmu koja se ne savija, možete je samo lomiti.

Neću da plaćam zaostali dug banci, jer sam tim legitimnim zelenašima do sada kamatom donirala još, minimum, dva organa za Rokfelera (ako mu zafali rifreš).

Neću EPS-u da punim budžet sve dok me ne ovlaste kao posednika svih tramvaja i trolejbusa koji su, sudeći po računima, prikačeni na moj srtujomer.

Neću da radim, hoću da koristim benefite biroa i čekati da mi cenjena služba za zapošljavanje pronađe posao, te da se time moje ime provlači kroz buduće udžbenike istorije.

Hoću da imam obroke iz Skupštine, po skupštinskim cenama.

Hoću da primam prosečnu platu, ali onu o kojoj slušam na TV-u.

I neću da me terate da u raznim formularima birokratskog smeća ispunjavam stavku “državljanstvo”, jer ja državljanstvo nemam. Imala sam ga rođenjem u SFRJ, sada najviše pripadam nomadima, ali onima koji ostaju na istoj lokaciji, bez šanse da migriraju.

Kada dođe vreme da počivate, počivajte u miru, jer od čistoće mog obraza održaću fit formu.