Pravda za sve - Arbeit macht frei!

Tu sam donesena iz porodilišta "Dragiše Mišović", tu sam odrastala. To je bio moj dom pre 40 godina kome je ulaz bio iz ulice Lole Ribara, junaka čije je ime zbrisano zaboravom današnje Svetogorske. 

Danas je moj prvobitni dom rekonstruisan u kafić sa ulazom iz Palmotićeve ulice.

Sedim u tom lokalu Pravda opremljen ornamentima, sklupturama, slikama inspirisanim komunizmom kao ideologijom i ispijam espreso koji ću uredno platiti kao i svaki lokalni gost  poreklom iz BiH ili Crne Gore. 

Da, ja sam gost u mom prvobitnom domu. I gle paradoksa, da neko prisvoji prostor i nadene mu ime koje asocira na revoluciju i bunt protiv egzistencione nejednakosti, protiv eksploatacije, korupcije, za pravdu, sinonim za neka prošla i lepa vremena. 

Na pultu prozora, odakle sam ja koa devojčica posmatrala svet, ne sluteći ni približno sličan horor scenario propasti globalne, a i lične, miruju leci Saše Jankovića. U ćošku šanka okačena je, pored zastave sa srpom i čekićem, aluzijom na radne akcije, slogu i slobodu, reklama Red Label - Mislimo na naše goste!

Da, ja sam gost. Moj se otac odrekao suvišnog materijalnog dobra još kada nas je opljuvani Josip Broz udobno smestio u komfor novobeogradskog zdanja.Da, moj se tata odrekao svoje imovine u korist sirotinje, a za profit današnjih opštinskih tajkuna i privatnika.

Ispiću svoju kafu, napustiti staru zgradu sa novim imenom ulice, (toliko od projekta bivšeg premijera koji je tom zaslugom dobio svoj bulevar, a za svega 2 godine staža i niti jednog poduhvata za dobrobit građana) a onda ću se sjediniti sa neokapitalizmom novog doba na koji sam primorana. 

A neka ponosni nosilac imena bulevara počiva na svojim započetim pregovorima prodavanja Srbije, koju su njegovi sledbenici uspešno sproveli. Nek' počivaju u miru i Broz i Lola Ribar i svi oni koji su, kako kažete, zadužili ovu našu, uranijumom obogaćenu, zemlju.

Ironija je što je komunizam brend i imadž ovih prostora. Brend koji postaje kao inspiracija, kao motiv, za mlađe generacije i mit, pa i legenda, da smo nekada bili solidarni, da smo imali koliko nam treba, ni manje, ni više i da smo bili srećni. Da su se deca slobodno igrala u parkovima i kada se upale ulične rasvete koje i nisu osvetljavale previše.

Sada nosite majice Če Gevare i Fidela Kastra, okačite petokrake i veličajte Titove slike, dok Republika Srbija zvanično ne preinači ime u Ujedinjeni Srpski Emirati. Započeto drugarstvo Dinkićevo ima ko da nasledi i dobro mu ide... 

Sada šaljite svoju decu u škole, strepeći da im školski narkodiler ne uvali koji gram dopa. Sada plaćajte besplatno zdravstvo i čekajte upute za specijaliste dok ne nastupi smrtna agonija. Radite za strane investitore i ljubite im stopala što su vas uopšte uposlili, da kod kuće ne dangubite gutajući antidepresive. Njihove nadnice vam neće priuštiti kafanski ručak sa prijateljima u Grmeču, ali ćete biti socijalizovani sa kolegama koji će vas gledati kroz nišan, jer svako je sada na svačijem mestu - čist takmičarski duh, razvijajte ga. Nemate prijatelje, to je privilegija (farsa) buržoazije. Sami ste i to je istina koja se teško guta.

I da, ložite se na marketinške konstruisane figure koje skrnave Titovo odelo, jer sve je samo jako na prodaju.
Ave Kurdi! Pravda je za sve, samo ne za sirotinju.
Brže, jače i što dublje da nam ga zavuku, cela ekipa od njih jedanaestoro da orgija sa nama.

Nije sloboda slobodu dati, sloboda je slobodu imati!

 

Case Closed: Dosije - srpski kapitalizam

Zahvaljujem roditeljima na mom postojanju, ikao se ja tu nisam ništa pitala. Ipak, uprkos svim pokušajima da me vaspitaju kao časnog građanina, ja sam podbacila. Učili su me kako se autoritetu treba povinovati, ali ja sam u kasnim godinama spoznala kvaziautoritet za koji mi manjka tolerancija.

Nisam pred sistemom povijala glavu, niti sam pršljenove učinila fleksibilnim. Nisam aminovala servirana govna za gutanje novopečene garniture rukovodioca i poslodavaca, niti sam pristajala prećutno da primam milostinju kojom mogu kupiti čitav stalak Orbit žvaka iz prosečno snabdevene trafike i po koji kondom da se ne zanesem u pospešivanju nataliteta.

Budite srećni, roditelji moji, što sa statusom crva kupusara koji se nije dokopao funkcije "hodača po mrtvima" i što mi DNK nije satkan od novčanica, imam makar slobodu govora, a da ne završim tesajući kamen na svetom Golom otoku, jer i njega su razjebali.

Hvala vladarima što me ubediše u moju nesposobnost plasirajući ISTINU da svi dobro žive, da niču nova radna mesta, da prosečna plata pokriva letovanja na Maldivima, zimovanja na Mont Everestu, škole golfa, kokaina za vikend, estetske intervencije za novouvedene standarde lepote, Lamborghini Sesto Elemento sa, vazda, punim rezervoarom i sićom od kusura za godišnju registraciju.

Ja sam srećna, imam privilegiju da opletem Žene u crnom, šizoidnu Milićku i ostalu bolumentu propagandista Evropske nam nedostižne unije, a da ne završim u bajbuku.

Budite i vi srećni što drugo nisam imala no da budem poslušna, ali ipak nepodobna, a lepo ste me ućutkivali... 

Ja sam privilegovana što se moderna verzija robije primenjuje na slobodi, u 4 zida sopstvenog doma, izolacijom i to bez nanogice, a lobotomijom TV programa kojima me ubeđuju kako živim sasvim pristojno uz agorafobiju što mi pruži zonu komfora.

Dragi moji tvorci, da li je do disordines personae specifici ili do izostanka katarakte sa očiju, odlučiće moj društveni status. Mudre su glave osmislile da se po ostvarenim materijalnim dobrima čovek vreduje i etiketira, ali i da se istovremeno pita, otkud tolika socijalna otuđenost - paradoks zamke kapitalizma.

Napravili ste mi kičmu koja se ne savija, možete je samo lomiti.

Neću da plaćam zaostali dug banci, jer sam tim legitimnim zelenašima do sada kamatom donirala još, minimum, dva organa za Rokfelera (ako mu zafali rifreš).

Neću EPS-u da punim budžet sve dok me ne ovlaste kao posednika svih tramvaja i trolejbusa koji su, sudeći po računima, prikačeni na moj srtujomer.

Neću da radim, hoću da koristim benefite biroa i čekati da mi cenjena služba za zapošljavanje pronađe posao, te da se time moje ime provlači kroz buduće udžbenike istorije.

Hoću da imam obroke iz Skupštine, po skupštinskim cenama.

Hoću da primam prosečnu platu, ali onu o kojoj slušam na TV-u.

I neću da me terate da u raznim formularima birokratskog smeća ispunjavam stavku “državljanstvo”, jer ja državljanstvo nemam. Imala sam ga rođenjem u SFRJ, sada najviše pripadam nomadima, ali onima koji ostaju na istoj lokaciji, bez šanse da migriraju.

Kada dođe vreme da počivate, počivajte u miru, jer od čistoće mog obraza održaću fit formu.