Od 6h ujutru snooze opcija mučno pokušava da me izbavi iz crastva snova.
Deadline ustajanje iz toplog kreveta je 7h, ali sa produžecima, penalima, faulovima i žutim kartonima, konačan obračun s mobilnim završava se oko pola 8, ako ne računam blejanje u plafon i razmatranje smisla života u polumraku spavaće sobe.
Buđenje boli, a adaptaciju očito nikada neću proći. Kafu sam skuvala sinoć jer jutro mi oduzima motoričke sposbnosti. Ispijam je u stadijumu hipnoze jer ne ovladavam stavkom realnosti, bar ne još neko vreme...
Ni po danu nisam u stanju da pronađem sopstveni automobil na parkingu, pa sam jedno jutro čak pokušavala uporno da otključam tuđi, čak mi je i neki lik prišao u pomoć, a onda sam shvatila da su felne malo drugačije, pa i registraski broj... lagano sam se udaljila kada sam utvrdila da je i brava prilično drugačija.
Lomim se s kišobranom dok pada ona hoću-neću kišica što ume da poradi na ženskoj frizuri tek da sjebe svu ženstvenost s mene.
Vozim i slušam TDI radio, a kako kasnim, emisija Dobrojutarnjeg programa je na izdisaju i hvatam odjavnu špicu kojom propuštam priliku izmamljenog osmeha zahvaljujući Enesu i Oliviji.
Simptomatični fenomen saobraćajnog kolapsa, čim se asvalt iole ovlaži, vazda mi je zadavao izazov potrage za odgovorom koji naginje teorijama zavere.
Predizborni radovi na Brankovom mostu i dalje su u toku sa svega 2 i po radnika i po principu - što je brzo, to je kuso.
Dopisujem se sa nekim ko je hiljadama kilometara južno od Srbije, zemlje mraka i loše politike. A meni pored njegovog zagrljaja i razvlačenja po krevetu nedostaje još samo malo sunca.
U centru grada, ništa novo, hipsteri, biznismeni, kerovođe, školarci, stapamo se u gomili, zaobilazimo se. Dolazim na posao uz standardno svaljivanje krivice na Srbiju, Sinišu Malog, vremenske uslove i nizak krvni pritisak, manajk gvožđa...
Dobrodošli u Beograd, a vi kako te?
Deadline ustajanje iz toplog kreveta je 7h, ali sa produžecima, penalima, faulovima i žutim kartonima, konačan obračun s mobilnim završava se oko pola 8, ako ne računam blejanje u plafon i razmatranje smisla života u polumraku spavaće sobe.
Buđenje boli, a adaptaciju očito nikada neću proći. Kafu sam skuvala sinoć jer jutro mi oduzima motoričke sposbnosti. Ispijam je u stadijumu hipnoze jer ne ovladavam stavkom realnosti, bar ne još neko vreme...
Ni po danu nisam u stanju da pronađem sopstveni automobil na parkingu, pa sam jedno jutro čak pokušavala uporno da otključam tuđi, čak mi je i neki lik prišao u pomoć, a onda sam shvatila da su felne malo drugačije, pa i registraski broj... lagano sam se udaljila kada sam utvrdila da je i brava prilično drugačija.
Lomim se s kišobranom dok pada ona hoću-neću kišica što ume da poradi na ženskoj frizuri tek da sjebe svu ženstvenost s mene.
Vozim i slušam TDI radio, a kako kasnim, emisija Dobrojutarnjeg programa je na izdisaju i hvatam odjavnu špicu kojom propuštam priliku izmamljenog osmeha zahvaljujući Enesu i Oliviji.
Simptomatični fenomen saobraćajnog kolapsa, čim se asvalt iole ovlaži, vazda mi je zadavao izazov potrage za odgovorom koji naginje teorijama zavere.
Predizborni radovi na Brankovom mostu i dalje su u toku sa svega 2 i po radnika i po principu - što je brzo, to je kuso.
Dopisujem se sa nekim ko je hiljadama kilometara južno od Srbije, zemlje mraka i loše politike. A meni pored njegovog zagrljaja i razvlačenja po krevetu nedostaje još samo malo sunca.
U centru grada, ništa novo, hipsteri, biznismeni, kerovođe, školarci, stapamo se u gomili, zaobilazimo se. Dolazim na posao uz standardno svaljivanje krivice na Srbiju, Sinišu Malog, vremenske uslove i nizak krvni pritisak, manajk gvožđa...
Dobrodošli u Beograd, a vi kako te?
